BIBLIJSKO POSVEĆENJE

Biblijsko posvećenje obuhvata celo biće – duh, dušu i telo. To je ideja o pravom i sveopštem posvećivanju. Apostol Pavle se molio za crkvu u Solunu da bi se mogla radovati ovom velikom blagoslovu. „A sam Bog mira da posveti vas cijele u svačemu; I cijel vaš duh i duša i tijelo da se sačuva bez krivice za dolazak Gospoda našega Isusa Hrista.“ (1. Solunjanima 5:22-23)

Postoji u religioznom životu jedna teorija o posvećenju koja je lažna sama po sebi i opasna po svom uticaju. U mnogim slučajevima oni koji priznaju posvećenje, ne poseduju isto u pravom smislu. Njihovo posvećenje se sastoji u pričanju i formalnom bogosluženju. Oni koji stvarno teže za savršenim hrišćanskim karakterom, neće nikada gajiti misao da su bezgrešni. Njihov život može biti besprekoran, oni mogu biti živi predstavnici istine koju su prihvatili, ali što više upravljaju misli na Hristov karakter i što se više približuju Njegovom božanskom liku, tim više će upoznati Njegovo savršenstvo, i sve dublje će osećati svoje sopstvene pogreške.

Kada osobe tvrde da su svete, one daju dovoljno dokaza da su daleko od toga da su svete. One ne uviđaju svoje slabosti i nedostatke. One smatraju da odsjajivaju Hristovim likom ako imaju teorijsko poznanje o Njemu. Što je veće rastojanje između njih i njihovog Spasitelja, utoliko više izgledaju pravedni u svojim očima. Ali kada sa pokajničkim i poniznim poverenjem razmišljamo o Isusu, koji je bio prikovan za naše grehe i opterećen našim brigama, tada ćemo naučiti da hodimo Njegovim stopama. Gledanjem na Njega mi se preobražavamo u Njegovo božansko obličje. I kada se ovo delo vrši u nama, tada nećemo govoriti da smo pravedni, nego ćemo uzdizati Hrista, oslanjajući svoje nemoćne duše na Njegove zasluge.

Osuđena samopravednost

Naš Spasitelj je uvek osuđivao samopravednost. On je učio svoje učenike da je najveći uzor religije onaj koji se otkriva na čist i skroman način. On ih je upozorio da izvršavaju svoja dela milosti u tajnosti, bez isticanja, ne radi časti i hvale među ljudima, već na slavu Božju, očekujući svoju nagradu u budućnosti. Ako budu činili dobra dela za to da ih ljudi hvale, neće dobiti platu od Oca svog nebeskog.

Njegova beseda na gori pokazuje da dela milosrđa poprimaju plemeniti oblik, a obred verskog bogosluženja dobija najskupoceniji miomiris ukoliko se vrši na skroman i ponizan način, u miru i poniznosti.

Čisti motivi posvećuju delo

Pravo posvećenje je potpuna saglasnost sa voljom Božjom. Buntovne misli i osećanja su prevaziđeni, a glas Isusov budi jedan nov život koji prožima celo biće. Oni koji su zaista posvećeni neće isticati svoje mišljenje kao merilo za dobro i zlo. Oni nisu fanatici ili samopravednici.

Biblijsko posvećenje ne sastoji se u jakim emocijama ili osećanjima. To mnoge vodi u zabludu. Oni uzimaju svoja osećanja za svoj kriterijum, merilo. Kada osete ushićenje ili sreću, tvrde da su posvećeni.

Iznenadno posvećenje ne postoji. Pravo posvećenje je proces koji se svakodnevno nastavlja do kraja života. Oni koji se bore sa svakodnevnim iskušenjima, koji savlađuju svoje grešne naklonosti i teže za svetošću srca i života, ne iznose hvalisave tvrdnje o svojoj svetosti. Oni su gladni i žedni pravde. Njima greh izgleda previše grešan.

Samoodicanje, požrtvovanje, dobročinstvo, ljubaznost, strpljenje, postojanost i hrišćansko pouzdanje jesu svakodnevni rodovi koje donose oni koji su u pravoj vezi sa Bogom. Njihova dela ne moraju biti obnarodovana pred svetom, ali su oni sami svakodnevno u borbi sa zlom i postižu dragocene pobede nad iskušenjima i napastima. Svečani zaveti su obnovljeni i održavani snagom usrdne molitve i neprestanog straženja. Vatreni zanesenjak ne poznaje borbe ovih tihih radnika; ali oko Onoga koji vidi sve tajne srca, primećuje i odobrava svaki napor uložen u poniznosti i krotosti. To zahteva vreme probe za otkrivanje čistog zlata ljubavi i vere u karakteru.

Istinski pravedan čovek nije svestan svoje dobrote i pobožnosti. U njegovom svakodnevnom životu vladaju religiozni principi i za njega je sasvim prirodno da donosi duhovne rodove, kao što smokva rađa smokve ili ruža ruže. Njegova priroda je sasvim prožeta ljubavlju prema Bogu i bližnjima tako da on Hristovo delo sprovodi voljnim i radosnim srcem. Svako ko stupi u sferu njegovog uticaja oseća lepotu i miomiris njegovog hrišćanskog života, dok je on sam toga nesvestan, jer je to u skladu sa njegovim navikama i sklonostima. On se moli za božansku svetlost i voli da hodi u toj svetlosti. Njegovo jelo i piće jeste da čini volju svog nebeskog Oca. Njegov život je sakriven sa Hristom u Bogu; pa ipak on se time ne hvali niti izgleda toga svestan. Bog se raduje svakom skromnom i poniznom pojedincu, koji u stopu sledi Učitelja. Takvim osobama anđeli se približuju i stalno ih prate na putu.

Krotost je rod Duha

Najskupoceniji rod posvećenja jeste vrlina krotosti. Kad ova vrlina  boravi u duši, sve se oblikuje pod njenim uticajem. Postoji stalno čekanje na Boga i potčinjenost Njegovoj volji. Sa razumevanjem se prihvata svaka božansku istina i svaki božanski propis, bez sumnje ili gunđanja. Prava krotost omekšava i potčinjava srce i daje razumu sposobnost da zapamti reč. Ona vodi misli u pokornost Isusu Hristu. Ona otvara srce reči Božjoj, kao što je srce Lidije bilo otvoreno za reči Pavlove. Ona nas postavlja sa Marijom da sedimo i slušamo kod nogu Isusovih. „Upućuje krotke istini, uči krotke hoditi putem Njegovim.“ (Psalam 25:9). Jezik krotkoga nije nikada hvalisav. Krotki se mole slično detetu Samuilu: „Govori, govori Gospode, čuje sluga tvoj!“ (1.Samuilova 3:9)

U školi Hristovoj krotost je jedan od najznačajnijih rodova Duha. Ona je vrlina kroz koju sveti Duh posvećuje i osposobljava posednika da u svako vreme kontroliše naglu žestinu naravi. Kad vrlinu krotosti izaberu ljudi koji su po prirodi žestoke naravi, oni će uložiti mnogo napora da savladaju svoj nesrećni temperament. Oni će svakoga dana nastojati da se savladavaju, dok ne pobede sve što je mrsko i Hristu neslično. Oni postaju slični božanskom Uzoru, jer su u stanju da se pokore nadahnutom nalogu: „Neka svaki čovek bude brz čuti, a spor govoriti i spor srditi se.“ (Jakov 1:19)

Krotost je unutrašnji ukras koji Bog smatra mnogocenim. Apostol govori o krotosti kao o najuzvišenijem ukrasu vrednijem od zlata i srebra, od bisera i dragog kamenja. Dok spoljašnji ukras ulepšava samo smrtno telo, nakit krotosti ukrašava dušu i spaja smrtnog čoveka sa besmrtnim Bogom. To je nakit ili ukras koji je sam Bog odabrao. Onaj koji ukrašava nebesa sjajnim zvezdama, obećao je tim istim Duhom da „ukrašava smerne, spasavajući ih.“ (Psalam 149:4). Nebeski anđeli će registrovati kao najbolje ukrašene one koji se oblače u Gospoda Isusa Hrista i hode s Njim u smernosti i poniznosti duha.

Za jednog hrišćanina postoje velike visine i postignuća. On uvek može da seže za sve većim dostignućima. Apostol Jovan je posedovao uzvišenu ideju o preimućstvu hrišćanina. On kaže: „Vidite, kakvu nam je ljubav Otac dao, da se deca Božja nazovemo.“ (1.Jovanova 3:1). Čoveku je dato i zagarantovano obećanje da će postati naslednik Božji i sunaslednik Isusa Hrista. Smrtnom čoveku nije moguće dostići uzvišeniji nivo nego od ovoga.

E.G.Vajt

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s