VASKRSENJE U SVETLOSTI BIBLIJE I MEDICINE – Mr sc med. dr Ivanov Dragan, specijalista interne medicine

Problemom smrti i njenim rešenjem bavile su se sve civilizacije, u svim vremenima i na svim krajevima sveta. Poželjno je da i savremeni čovek u svom užurbanom životnom stilu zastane na trenutak i zapita se kuda on to ide i koji je cilj i krajnja destinacija njegovog životnog putovanja. Neminovan je i poželjan susret čoveka sa svojom ograničenošću i prolaznošću. Bez obzira na godine, većina ljudi ima problema sa prihvatanjem smrti na jasan i razuman način.

„Ako smo u stanju da živimo sa saznanjem da je smrt naš stalni pratilac, tada, iako strašna, ona postaje naš saveznik i izvor mudrosti. Svest o smrti kao i o ograničenosti vremena u kojem živimo i volimo mogu nam poslužiti kao podsetnik da vreme koje nam stoji na raspolaganju treba da iskoristimo na najbolji način i živimo najpotpunije. Poželjno je zato prihvatiti svoju smrtnost i prolaznost na jedan jasan i razuman način. Ako nismo spremni da se potpunosti sa smrtnosti svog bića odričemo se njenih saveta i ne možemo živeti niti voleti razložno. Kada bežimo od smrti, stalne promenljive suštine života i stvari, mi bežimo ustvari i od samog života“ – Skot Pek, „Put kojim se ređe ide“

I – Šta je čovek?

Bez obzira koliko se medicina ili neke druge oblasti bave ljudskim bićem, na pitanje šta je čovek teško je odgovoriti. Od kojih to komponenti se čovek sastoji; šta je duh, šta je duša, a šta čovečije telo; šta se s čovekom dešava u trenutku umiranja; kakvo svetlo baca medicina, pre svega genetika, na Biblijski koncept vaskrsenja i ko to u suštini vaskrsava? To su sve pitanja za čijim odgovorom ćemo tragati koristeći informacije iz medicine i Biblije.

Biblija jasno kaže da je čovek kompleksno biće i da se sastoji od tri kompomente:

1. tela (materije),

2. duha (životne energije)

3. i duše (psihe).

Na prvim stranicama Biblije, Mojsije je zapisa: „A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa“ (1. Mojsijeva 2,7).

1. Telo (Soma): je sačinjeno od materije tj. specifičnog građevinskog materijala. Rezervoar ovog materijala je zemlja ili kako Biblija kaže – “prah zemaljski”. Nauka potvrđuje da dvadesetdva elementa koja ulaze u sastav zemlje (kalcijum, magnezijum, gvožđe, bakar, selen, itd.) učestvuju I u izgradnji čovečijeg tela.

a) Poreklo materije: je od Boga; „U početku stvori Bog nebo i zemlju, a zemlja beše bez obličja i pusta” (I Mojs.1,1). Izvor sile, energije, materije – jeste Stvoritelj. Materija daje oblik (formu) kroz koji se ispoljava čovečiji duh i duša. Zemlja je rezervoar iz koga građevinski materijal treba da dospe do čoveka. Posredstvom fotosinteze biljke upakuju u sebe građevinski materijal i sunčevu energiju, tako se kroz iste čoveku nudi izvor gradivnih materija odnosno životne energije. Dakle, građevinski materijal u čovečiji organizam dospeva pomoću biljaka koje on koristi u ishrani. Biljke odnosno proizvodi zemlje su idealan izvor gradivnih materija, dok je meso sekundarni izvor istih.

b) Ko je sve sačinjen od „praha zemaljskoga“? Od praha zemaljskog je sazdan ne samo čovek, već i sav biljni i životinjski svet. O tome takođe svedoči Bibljia: “Sve je od praha zemaljskoga, i sve se vraća u prah” (Propov. 3,20).

“Opomeni se, Bože, da si me kao od kala načinio, i opet ćeš me u prah  obratiti. Nijesi li me kao mlijeko slio i kao sir usirio me. Navukao si  na me kožu i meso, i kostima i žilama spleo si me” (Jov 10,9-11). 

c) Šta je čovekovom biću kao i celoj planeti Zemlji potrebno nakon pada u greh? Po stvaranju čoveka njegovo telo je bilo savršeno i besmrtno. Kada je nakon pada u greh čovek iskočio iz harmonije i savršenog zakona života, njegovo biće je neminovno postalo nesavršeno i propadljivo, a njegovo telo smrtno. Zato Biblija kaže da „ovo raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivo, i ovo smrtno da se obuče u besmrtno.“ Potrebna je obnova – vaskrsenje i preobraženje, ne samo čovekа, već i cele prirode, jer je i ona propadljiva. Biblija kaže i da „Čekamo po obećanju njegovu novo nebo i novo zemlju gde pravda živi“ (2. Petrova 3,13).

2. Dаh tj. duh životni (Pneuma): Sve je manje duhovnosti u ljudima, ali ipak… Da bismo živeli ovaj život, mi svakodnevno moramo da udahnemo, izdahnemo (latinski re-spiratio), neprestano se moramo priključivati na „životni duh“. Kada se sa izvora primanja tog duha isključi, čovek neminovno umire. Poreklo ovog duha je od Boga. Materija tj. telo je kao specifično izgrađeni aparat koji ne funkcioniše dok se ne prikopča na izvor energije. Tek po priključenju na izvor energije, aparat može da radi. Isto tako i telo, ako nije prikopčano na energiju, ne funkcioniše, mrtvo je. Tek spajanjem sa izvorom životnog duha i prožimanjem našeg bića tom životnom silom mi postajemo živa stvorenja.

a) Koja je uloga duha? “Duh Božji stvorio me je i dah Svemogućega dao mi je život” (Jov 33,4; Psalam 104,27-30). Život je pre i van materije, nezavisan od nje. Samo život može dati život, a to nas ponovo okreće Bibliji i Bogu koji je izvor života.

b) Ko sve ima „životni duh (dah)”? Duh životni ima čovek, ali imaju ga i druga živa bića. Biblija kaže: „Rekoh u srcu svom za sinove ljudske da im je Bog pokazao da su kao stoka. Jer što biva sinovima ljudskim to biva i stoci, jednako im biva; kako gine ona tako ginu i oni, i svi imaju isti duh; i čovjek ništa nije bolji od stoke, jer je sve taština (Propovednik 3,18.19). Ovo nije rečeno da bi se čovek ponizio, nego da bi se objasnilo da isti duh prožima kako čoveka tako i životinje, jer sva živa bića jednako pokreće ista životna sila, a to je Božji duh (dah).

c) Koje su manifestacije tog „životnog duha”? Biblija kaže da “U početku stvori Bog nebo i zemlju i duh Božji dizaše se nad vodama” (I Mojsijeva 1,2). Duha Božji se manifestuje u energiji atoma, u biljci koja zahvaljujući Božjem duhu klija. Duh Božji je životna energija tj. sila koja prožima čoveka i životinje, kao i sila koja rađa duhovni život: “Ako se ko nanovo ne rodi vodom i Duhom ne može ući u carstvo Božje” (Jovan 3,3-5). Sila preobraženja i vaskrsenja je takođe sila duha Božjeg.

3. Duša (Psyche): Reč „duša“ u našem jeziku ima više značenja, ali kada je upotrebljavamo u medicinskoj terminologiji, ekvivalent za reč „duša“ jeste psiha. Duša tj. Psihički život je rezultat spajanja duha sa telom. Prah zemaljski (specifično složena materija), spojen sa duhom Božjim, rezultira živim, sveobuhvatnim ljudskim bićem koga čini čovekova psiha sa svim svojim sadržajima. Slikovito objašnjenje za ovo: aparat koji je izgrađen od određene materije počinje da funkcioniše i ispunjava svoju svrhu tek kada se uključi na izvor energije tj. struju (TV aparat + struja = slika i ton). Specifično materijal koji izgrađuje određeni centar čovekovog mozga, nakon spajanja sa duhom Božjim, rezultiraće javljanjem specifičnih psihičkih funkcija i sadržajima koji izviru iz tog centra (materije koja ga izgrađuje). Ako se odstrani materijalni deo mozda, nestaje i psihička funkcija koja izvire iz tog centra.

a) Šta je prema tome duša? Do odgovora ćemo lakše doći ako se upoznamo sa psihičkim funkcijama tj. sadržajima naše duše, a to su: nagoni, osećaji, osećanja, opažanje, pažnja, pamćenje, mišljenje, inteligencija, govor, volja, svest i savest.

b) Svest: ima dva aspekta: budnost i svesnost. Ona je sadržaj čovekove duše kojom se čovek kvalitativno razlikuje od svih drugih bića. Ni jedno drugo živo biće nema svest. Ovaj sadržaj naše duše čini nas ljudima. Svest je centar transcendentalnosti, mesto gde se rađa religioznost. Razvijena svest postavlja pitanje: Ko sam? Odakle dolazim? Šta je smisao mog postojanja? Postavljajući sebi ta pitanja i tražeći odgovore na njih, čovek u stvari postaje religiozno biće (homo religiosus). Zato i kod najprimitivnijeg čoveka zapažamo manifestacije religioznosti (i najprimitivniji čovek ima svoje božanstvo), dok to isto ne zapažamo ni kod najrazvijenijih životinja.

Svest je mesto odakle čujemo glas Svevišnjega. Strukture svesti se nalaze na vrhu moždane kore – kao antena koja je smeštena na vrhu našeg mozga da bi nas povezala sa Bogom. Kroz nju slušamo poruke od Boga i odatle šaljemo svoje molitve Bogu. Što je svest razvijenija manje je nesvesnih i potisnutih ponašanja, a što je slabije razvijena u

ponašanju ima mnogo više nesvesnog tj. onoga što ometa istinski život, život u pravom smislu reči.

Poreklo duše: Čovek je biće (bitak) – i to je dobio od Boga. “Ja sam Onaj što jest” (II Mojsijeva 3,14). U ovom stihu se Bog prikazuje kao biće. Bog je čoveku dao dušu.

Budizam prikazuje Stvoritelja kao jednu bezdušnu silu koje nema biće već jedino energiju. Hrišćanstvo budizmu postavlja pitanje: ako je božanstvo samo bezdušna i bezlična sila i energija, odakle čoveku duša? Ako je Stvoritelj bezdušna energija, kako može stvorenju dati dušu koju ni sam nema?

II – Šta biva sa čovekom u trenutku smrti?

„Smrt je kao grom. Znaš da postoji, čitao si o njoj, često i razmišljao neodređeno, bez kraja i zaključka. A kad se desi ovako da udari u tvojoj najbližoj blizini i neočekivano pogodi nekoga koga voliš i sa čijim postojanjem si vezao svoja najlepša zadovoljstva, onda vidiš da ne znaš i da nikad nisi ni znao šta je to smrt, i da si govorio o njoj samo površno i prazno.“ – Ivo Andrić

a) ne duša – već duh (dah životni) se vraća Bogu koji ga je dao.

b) Šta biva sa dušom? Nema egzistencije duše nakon smrti. Ideja o besmrtnosti duše je ipak samo Platonova ideja. Prvi hrišćani nisu verovali u besmrtnost ljudske duše. Biblija jasno govori da nakon smrti duša tj. psiha ne egzistira. Ako se aparat iz struje isključi, on prestaje da radi. Kada životni duh ne prožima više čoveka, iako je sva materija prisutna, bez životnog duha nema života niti psihičke funkcije mogu da egzistiraju, odnosno nema duševnog života. Biblija jasno kaže:“Iziđe iz njega duh, i vrati se u zemlju svoju: taj dan propadnu sve pomisli njegove” (Psalam 146,4). “Jer živi znaju da će umrijeti, a mrtvi ne znaju ništa, niti im ima plate, jer im se spomen zaboravio. I ljubavi njihove, i mržnje njihove, i zavisti njihove (psihičke funkcije) nestalo je, i više nemaju dijela nigda ni u čemu što biva pod suncem” (Propovednik 9,5.6). “Ako sinovi njegovi budu u časti, on ne zna; ako li u sramoti, on se ne brine” (Jov 14,21).

Zajedno sa kompletnim organizmom raspada se i mozak i svi njegovi centri gde se rađaju emocije, misli, osećanja, nagoni… Kada moždane centre ne prožima životna sila (duh životni), oni odumiru, ne funkcionišu, te nema ni emocija, ni mišljenja odnosno ni jedne psihičke funkcije koja izvire iz određenih specifično izgrađenih moždanih centara. Obrnuto, ako imamo životnu silu, a odstranimo određene centre iz mozga, određene moždane funkcije neće moći da se pojave. Sa medicinskog aspekta, nema osnove da duša tj. psiha i njeni sadržaji egzistiraju kada duh napusti čoveka i telo počne da se raspada.

U Bibliji se smrt prikazuje kao san. “Zašto ne umrijeh u utrobi? Ne izdahnuh izlazeći iz utrobe? Jer bih sada ležao i počivao; spavao bih i bio bih miran” (Jov 3,11-13). “Tako čovek kad legne, ne ustaje više: dokle je nebesa neće se probuditi, niti će se prenuti oda sna svojega” (Jov 14,12). I u Novom zavetu Isus za umrlog prijatelja izjavljuje: “Lazar naš prijatelj zaspa, nego idem da ga probudim” (Jovan 11,11).

Nameće se misao: ako je smrt spavanje, logično je da sledi buđenje tj. vaskrsenje. To je perspektiva čoveka nakon smrti.

III – Ko vaskrsava – ista osoba ili neko drugo biće?

Biblija i na ovo pitanje daje odgovor: „Ali znam da je živ moj Iskupitelj, i na pošljedak da će stati nad prahom. I ako se ova koža moja i raščini, opet ću u tijelu svom vidjeti Boga. Ja isti videću ga, i oči moje gledaće ga, a ne drugi“ (Jov 19,25-27). Vaskrsava ista osoba koja je i umrla. Dakle, njen identitet je očuvan. Ne vaskrsava neko drugi, već ista osoba koja je umrla.

Koliko se ova tvrdnja uklapa u medicinska saznanja?

Medicina kaže da je genotip skup svih mogućih osobina i nasleđenih gena. Genotip pod određenim uslovima dovodi do razvića određene specifične jedinke. Svaka jedinka ima neponovljiv, specifičan genotip. Nikada više ni jedna osoba na svetu ne može imati naš genotip. Fenotip je skup svih osobina jednog organizma koje su nastale zajedničkim delovanjem genotipa i spoljašnje sredine u koji se taj jedinstven organizam razvija. Fenotip su osobine koje imamo, a genotip je genska šifra koji utiče na formiranje tih osobina. Genotip je skup svih naslednih osobina, genska šifra – jedinstvena i neponovljiva mapa našeg tela koja ostaje ista. Ona je nepromenjiva i memorisana kod Boga. Genotip je specifičan „građevinski plan“ našeg organizma – kao kad arhitekta napravi skicu za zgradu. Iako „zgrada“ našeg organizma još nije napravljena, čim dođe do oplodnje u istom trenutku već postoji „plan“ kako će određeni organizam izgledati. Potrebno je da prođe devet meseci u utrobi majke, detinjstvo i pubertet i tek potom imamo sasvim razvijenu „zgradu“ našeg organizma. Naš identitet, naša ličnost, naše „jastvo“ počiva, između ostalog i na specifičnom i neponovljivom genotipu odnosno genskoj šifri. Naš identitet se stoga može ponoviti samo u istom genotipu. Ja kao osoba, ne mogu se pojaviti u nekom drugom životu (nakon vaskrsenja) u formi nekog drugog živog bića. Neki religiozni pravci uče da smo nekad u prethodnom životu bili biljka, ili pak da ćemo nakon smrti, u nekom drugom životu bitisati kao životinja itd. Naše „jastvo“, biće, može se ponoviti nakon vaskrsenja, jedino sa tom istom neponovljivom genskom šifrom. Po istom genotipu (nacrtu) „slaže se“ (zida se) drugi „građevinski materijal“ (fenotip) koji je neraspadljiv, nepodložan starenju i smrti. Zahvaljujući tome nakon vaskrsenja sačuvan je identitet svake osobe.

Slikoviti primer: Za vreme Drugog svetskog rata Varšava je potpuno razrušena. Posle rata obnovljena po istom urbanističkom planu – ista Varšava, ali je izgrađena i obnovljena od novog materijala. Činjenica da je sačuvan građevinski plan grada omogućila je obnovu tog istog grada. Po istom planu sagrađen je isti grad, ali od novog materijala.

Jeverejski car David koji je živeo hiljadu godina pre Hrista, kao da je poznavao genetiku. On piše:“Zametak (genotip) moj vidješe oči Tvoje, u knjizi je Tvojoj sve to zapisano, i dani zabelježeni, kad ih još nije bilo ni jednoga” (Psalam 139,16).

U trenutku vaskrsenja se po istom genotipu, planu i nacrtu slaže novi građevinski materijal koji je lepši, trajniji, nepodložan smrti. Nakon vaskrsenja osoba ima isti identitet, isti genotip (istu gensku šifru). Jedino se „materijal“ od koga je osoba izgrađena razlikuje – neograničenog je veka trajanja, nepodložan propadljivosti i smrti, ali sa sačuvanim identitetom.

Svakog proleća, priču o vaskrsenju možemo videti posmatrajući prirodu. Da bi se pojavila klica i iznikla nova biljka, posejano zrno mora polako da se raspada i da na kraju umre. Dok zrno ne umre nova biljka ne može da nikne. Nakon klijanja dobijamo istu biljku, ali u drugačijoj formi, sa novim, lepšim oblikom. Apostol Pavle je bio akademik svog vremena, izuzetno inteligentan i misaon čovek. Ako izuzmemo Hrista, većeg učitelja svet nije imao. Apostol Pavle na veličanstven i upečatljiv način slikovito proces vaskrsenja: “I što siješ čoveče, ne siješ tijelo koje će biti, nego golo zrno, bilo pšenično ili drugo kakvo. A Bog mu daje tijelo kakvo hoće, i svakom semenu svoje tijelo… A ovo govorim, braćo, da tijelo i krv ne mogu naslijediti carstva Božijega, niti raspadljivost neraspadljivosti nasleđuje… Ovo raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost” (I Korinćanima 15,37-53).

Ako čovek prihvati koncept Biblije, shvati i uzveruje, što je vrlo razumno i racionalno, da je Bog stvorio čoveka od praha zemaljskoga, sve druge stvari vezane za vaskrsenje lako će biti shvatljive. Istovremeno sve to nije u sukobu sa naučnim činjenicama. Bog koji nas je stvorio, naš život može i obnoviti.

Da li srce kad se jednom pokrene može da radi nezavisno ili su mu potrebni neprekidni impulsi iz mozga da bi obavljalo svoj rad? Iz centra za rad srca, koji je smešten u mozgu, svakog trenutka naše srce prima impuls koji pokreću i održavaju njegov rad. Tako i naš kompletan život začinje se i održava svakog ternutka silom koja dolazi odozgo iz Velikog Izvora Života. Bog koji nam je dao život neprekidno ga i održava.

IV – Zaključak:

Istina je da je čovek ograničeno, prolazno, smrtno biće. Ipak, u njemu postoji žudnja za večnim trajanjem. Umiranje je neprirodno našem biću. Zato i tugujemo i plačemo na sahranama, zato tražimo lekara kada bolujemo. Iako večnost nismo iskusili, u jednom delu našeg bila čujemo glas koji nam neprekidno govori da smo stvoreni za neprolaznost. Ateizam tvrdi da je Bog produkt ljudskog razuma, ali ta ideja je neodrživa. Ako je čovekov razum stvorio pojam večnosti, onda on taj pojam mora da razume, da ga obuhvati i objasni. Večnost je van našeg razuma, nedokučiva za naš um, a ipak želja za neprolaznošću je prisutna u našoj duši.

Smrt je ozbiljna, ali je život još ozbiljniji. Zato, sada, dok smo živi, a ne nakon smrti, možemo svojim svakodnevnim izborima da odlučimo o svojoj večnoj sudbini.

„Ovako govori Gospod: Svedočim vam danas nebom i zemljom, da sam stavio sam pred vas život i smrt; blagoslov i prokletstvo; zato izaberi život, da budeš živ ti i sjeme tvoje“ (5. Mojsijeva 30,19).

Vaskrsli Hristos je veliki i istinski lekar čovečanstva. Vaskrsenje je potpuna, definitivna i uspešna terapija smrtnosti ljudskog bića

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s