POŠTOVANJE PRAVILA HIGIJENE

Vraćamo se u mislima unazad 3500 godina, u vreme Mojsija i u pratimo Izrailjski narod kako luta kroz pustinju. Oko dva miliona ljudi, žena, dece, staraca, donedavno egipatskih robova, željnih slobode putuju u Obećanu, Hanansku zemlju. Put ih vodi kroz vrelu pustinju gde nema uslova za normalan život, za dobar odmor, nema komfornih stanova sa kupatilima niti sanitarnih čvorova, nema stručnog osoblja, lekova niti sanitetskog materijala u slučaju da nekom zatreba medicinska pomoć. Slabiji su od umora na izmaku snage. U logoru ima žena koje očekuju porođaj, ima tek rođenih beba, staraca na izdisaju, sumnja se da neko ima neku nepoznatu bolest. Voda na izmaku, za hranu uvek isto, a snage i kondicije itekako treba. Ipak, ovaj narod ne samo što uspeva da preživi, već zapis kaže da za četrdeset godina lutanja po pustinji »Ne beše među njima sustala, noge im ne otekoše, odelo im ne ovetša…«, dok u okolnim narodima koji žive u mnogo boljim životnim uslovima nepoznate bolesti desetkuju stanovništvo i odnose na hiljade života.

Sada se prebacujemo u godinu 1840. Rekli bismo da je u odnosu na Mojsijevo vreme ovo vreme napretka na svim poljima – na polju nauke, tehnike, kulture, umetnosti. Pogledajmo ipak šta se dešava u najpoznatijoj bolnici u gradu Beču, gradu koji važi za središte evropske kulture i nauke. Statistika kaže da je u ovoj bolnici, a ništa nije bio bolji slučaj ni u drugim bolnicama širom Evrope, svaka šesta žena na porođaju umirala a da lekari tome nisu znali uzrok. A da bi saznali, mrtvo telo porodilje odnosili su u podrum bolničke zgrade gde su vršili pretrage, dok su ostale porodilje na spratu zgrade čekale da ih isti lekari pregledaju i pomognu im kako bi na svet donele svoju decu.

Mladi lekar Ignaz Semmelweis kome je bilo povereno porodiljsko odelenje primetio je da obično umiru žene koje su pregledane baš od strane lekara i studenata koji su vršili obdukciju već preminulih porodilja. Dugo je posmatrao, razmišljao i došao na ideju: uvešće pravilo da se po izlasku iz obdukcione sale a pre pregleda porodilja obavezno peru ruke. Kako se ovo pravilo jedno vreme poštovalo, broj umrlih žena se naglo smanjio. Mladog lekara je to uverilo da je najverovatnije uzrok smrtnosti prelazak smtonosnih klica sa mrtvih na žive. Kada je uveo novo pravilo da se ne samo posle obudukcije već i posle svakog pregleda obavezno peru ruke i to ne svi zaredom u lavoru kao do tada, već u tekućoj vodi, to je izazvalo prigovore drugih lekara i studenata. Dojadilo im je neprestano pranje ruku. Urotiše se protiv njega, izbaciše ga iz bolnice, pobacaše lavore za pranje ruku i bokale za vodu i nastaviše po starom, dok se broj smrtnosti ponovo naglo povećao. Uzalud se Semmelweis borio, preklinjao, molio da mu obnove ugovor i dozvole rad u bolnici, ništa nije pomoglo. Napisao je opširan rad potvrđujući svoje postavke koje je praktično i dokazao, ali to je još više doprinelo sarkazmu uvaženih profesora, koji u to nisu verovali.

Iznenađen i razočaran, Semmelweis je otišao u rodnu Budimpeštu u čijoj je bolnici dobio zaposlenje. Pokušao je i tu uvesti svoja već isprobana pravila, ali ništa bolje nije prošao nego u Beču. Najzad je neshvaćen i nepriznat pao u tešku depresiju i izgubivši razum žalosno završio svoj život u duševnoj bolnici. 

Nažalost, slučaj mladog Semmelweisa nije usamljen. Postoje mnogi ljudi naprednih ideja koji u svoje vreme nisu bili shvaćeni i čije se delo tek posle njihove smrti priznalo za ispravno.

Nama danas koji i kao laici znamo da se ni jedan medicinski zahvat ne obavlja bez temeljnog pranja ruku ovo izgleda neverovatno. Zar je moguće da u XIX veku obrazovani lekari za ovo ne znaju? I zar je moguće da je procenat smrtnosti među porodiljama neukih egipatskih robova u pustinjskim uslovima 3500 godina ranije bio neznatan u odnosu na novo doba?

U čemu leži tajna preživljavanja i izuzetnog zdravlja ovog čudnog naroda? Do dana današnjeg Jevreji važe kao izuzetno vitalan,  dugovečan narod, narod koji je, što se tiče fizičkog zdravlja na zavidno visokom nivou u odnosu na druge narode.

Bog ih je još od vremena praoca Avrama izabrao da mu budu poseban narod, svet narod, zdrav narod, narod koji će biti u svakom pogledu »glava, a ne rep«. Bog koji ih je izabrao da mu služe dao im je zakone da bi to i postigli, i dokle god su se tih zakona pridržavali pratio ih je Njegov blagoslov. Nažalost, istorija lutanja kroz pustinju beleži i žalosne događaje kada su mnogi iz ovog naroda pali kao žrtve zaraznih epidemija, ali to su sve bili slučajevi kada su izričite Božje moralne i zdravstvene zapovesti prekršene.

Tražimo odgovor na pitanje: Šta su to neuki robovi znali te su bili napredniji od drugih? Čemu ih je naučio Veliki Ja Sam koji ih je izabrao, izveo iz ropske kuće i dao im ime »narod osobit«?

Osim zdravstvenih zakona koja su se odnosila na ishranu, Jevreji su znali i pridržavali se zdravstvenih pravila koje nauka tek u novije vreme otkriva.

Čitamo zapis iz knjige »Patrijarsi i proroci«:

»U celom okolu i njegovoj okolini bila je zahtevana najsavesnija čistoća i najstroži red. Na snazi su bili detaljni sanitarni propisi koji su se odnosili na čuvanje i održavanje zdravlja. Ko bi iz bilo kakvog razloga bio nečist nije smeo ostati u okolu. Ove mere su bile neizostavno nužne za čuvanje i održavanje zdravlja u tako velikoj ljudskoj zajednici; a bile su isto tako potrebne i za održavanje potpunog reda i čistoće, kako bi se Izrailj mogao radovati prisutnosti svetog Boga. »Jer Gospod Bog tvoj ide usred okola tvojega… zato neka je oko tvoj svet« (V Mojsijeva 23,14).« – Patrijarsi i proroci, 387. 388. Nepoštovanje sanitarnih mera izrečenih preko Mojsija u kasnijim vekovima širom sveta prouzrokovalo je mnoge epidemije koje nisu mogle biti sprečene dokle god se ove mere nisu uvele.

U Mojsijevim knjigama su data detaljna uputstva i u pogledu održavanja telesne čistoće, čistoće odela i stambenog prostora, uputstva u pogledu postupanja sa porodiljama, zaraznim bolesnicima, mrtvima i svima onima koji sa njima imaju kontakta. Jevrejski sveštenici su bili obučeni i ovlašćeni za pregled lica za koja se sumnjalo da boluju od gube ili neke druge zarazne bolesti, te u slučaju da se bolest potvrdi bolesnici su stavljani u karantine »van okola« da se zaraza ne bi širila. Onaj ko je došao u dodir sa mrtvacem ili bilo kojim zaraznim bolesnikom bio je izopšten u poseban karantin na sedam dana, morao se polivati specijalno pripremljenom vodom za čišćenje trećeg i sedmog dana i tek se po ponovnom pregledu od strane sveštenika mogao vratiti u oko među zdrave.

Ništa što je Bog dao da se u Bibliji napiše nije slučajno. Svaka, i najsitnija pojedinost ima svoj značaj. Biblijska pravila još uvek važe. Biblija je uvek bila i uvek će ostati ista – svakom pokolenju savremena, svakom staležu, svakom uzrastu, svakoj životnoj prilici prilagođena, jer daje odgovor na svako pitanje. Oni koji su dozvolili da ona utiče na njihov život bili su uvek u svemu za korak ispred drugih.

Obećanje dato Izrailjskom narodu i za nas važi:

“Ako dobro uzaslušaš glas Gospoda Boga svojega…

i uščuvaš sve uredbe Njegove,        

ni jedna bolest koja snađe druge

neće pogoditi tebe; jer sam ja Gospod, ljekar tvoj”                                     

(II Mojsijeva 15,26).

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s