PRAŠTANJE

Svaka zajednica uvek podrazumeva neko obećanje, bilo da se ono ikada iskaže glasno ili ne. To je obećanje predanosti i vernosti: u svetu neizvesnosti, možeš da računaš na mene. Kada se to obećanje slomi, onda se slomi i nečije srce. Niko ne može da nas voli kao neko kome smo dali svoje srce, ali takođe niko ne može da nas rani kao ta osoba.

Kada nam neko slomi srce, mi mu se možemo osvetiti tako što ćemu mu uzvratiti istom ili još većom merom. A možemo mu i oprostiti.

Bog je razvio novu mogućnost za rešavanje problema izdaje i povređivanja: Ako si dužan, ja ću platiti. On prašta. Međutim, praštanje nije jevtino, ali je svakako jevtinije od nepraštanja.

Praštanje nije isto što i izvinjenje. Izvinjenje je ono što činimo kada uzimamo u obzir olakšavajuće okolnosti za naše ponašanje. Praštanje je ono što se traži upravo onda kada ne postoji nijedno dobro, razumno obrazloženje kojim je moguće objasniti zašto je neko učinio to što je učinio. Praštanje ne znači podnositi rđavo ponašanje ili pretvarati se da to što je neko učinio nije bilo tako loše. Ako se neki čin može opravdati, njemu nije potrebno opraštanje.

Zaboravljanje je deo praštanja, ali samo zaboravljanje nije praštanje. Sve što je potrebno za zaboravljanje je slabo pamćenje, a to ne znači da je duša na višem nivou, već da neki neuroni u mozgu slabo funkcionišu. Zaboravljanjem gresi ne postaju beznačajni. Praštanje je to što je potrebno onda kada ne možemo da zaboravimo.

Praštanje nije isto što i pomirenje. Oprostiti nekome ne znači da moramo da se ponovo ujedinimo sa njim bez obzira na sve – da se žena vrati grubijanu koji je tuče ili da poslovan čovek mora da opet prihvati nepoštenog partnera ukoliko ovaj to traži. Praštanje se zbiva u srcu. Ono može biti dato čak iako ga ona druga osoba ne traži ili ga ne zaslužuje, a možda je čak odavno i umrla. Pomirenje zahteva da onaj koji je naneo uvredu još uvek bude živ i da se iskreno kaje za zlo koje je počinio. Pomirenje zahteva obnovu poverenja, a to znači dobru veru kod obe strane.

Kada praštam, odustajem od prava da vratim uvredu. Poravnanje je prirodna opsesija ranjene duše. Praštanje počinje odlukom da prekinemo pokušaje da se poravnamo.

Osveta je želja da se vrati odmazdom i po svojoj prirodi je nezasita. Odustati od osvete ne znači odustati od pravde. Pravda, ipak mora da se poštuje.

Praštanje podrazumeva novi način gledanja i osećanja. Ono što se dogodi kada smo duboko uvređeni jeste da, kada gledamo onoga ko nas je uvredio, ne vidimo osobu – vidimo samo uvredu. Kada se čvrsto držimo nepraštanja nekoj drugoj osobi, skloni smo da verujemo o njoj samo ono što nije dobro, gledamo je samo u svetlu uvrede koju nam je nanela. Želimo da zaboravimo postojanje bolje strane njene ljudske prirode.

Mnoge napetosti, razdražljivosti i ogorčenja koja su posledica našeg nesporazuma sa ljudima mogli bismo odstraniti ako bismo se strpljivo trudili da ih shvatimo. Kad bismo mogli pročitati tajnu istoriju onih koji su nas povredili, u životu svakog od njih našli bismo dovoljno tuge i patnje da se razoruža svako naše neprijateljstvo prema njima. Uvid u možda težak, pa čak i tragičan život onoga koji nas je uvredio ili naneo zlo, mogao bi nam pomoći da mu darujemo svoje oproštenje.

Kada praštamo jedan drugome, počinjemo jasnije da vidimo. Ne zapostavljamo uvrede, već vidimo dalje od njih. Ponovo otkrivamo ljudsku prirodu onoga koji nas je povredio – da je potomak pogrešivih roditelja, sa svojim bolima i slabostima, usamljen je ili trpi vređanje, ali nosi Božji lik isto kao i mi sami.

Praštanje je kada želimo dobro onoj drugoj osobi. Kada želite dobro nekome ko vas je veoma uvredio, možete pouzdano znati da Veliki koji prašta deluje na vaše srce.

Nema jadnijih ljudskih bića od onih koja ne praštaju. Nepraštanjem postajemo doživotni zatočenici uvrede. Ako ne oprostimo znači da dopuštamo onome koji nas je uvredio da nas godinama drži u lancima u zatvoru gorčine i ozlojeđenosti.

Pošto je pomirenje isceljenje naše najdublje čežnje, nikada nije kasno tražiti ga. Bog nam zapoveda da praštamo kad god nas neko uvredi i da se mirimo kad god možemo, jer je život suviše kratak da to ne činimo. Nemamo drugi izbor. Ako ne praštaš, ako dopustiš da na tvom putu stoje ponos, ozlojeđenost, tvrdoglavost i odbrambeni stav, postaćeš surova i ogorčena osoba. Ti nosiš teret koji će zdrobiti čovečnost u tvom duhu. Svakog dana češ se sve više hladiti. Umrećeš.

Ljudska bića su sklona da misle da mogu da prime oproštenje od Boga, a da ne moraju da praštaju drugima. To je nemoguće. U takvim slučajevima ono što ljudi žele od Boga nije stvarno oproštenje i pomirenje, već samo izbegavanje kazne. A oproštenje nije isto što i dopustiti da neko izbegne bol. To je čežnja za njegovim dobrom u koju je uključena i želja da postanu osobe koje se vole.

Ne oprostiti, ostati ozlojeđen znači lizati svoje rane i naslađivati se bolom koji ćemo uzvratiti. Naposletku se ispostavi da ono što se jede na banketu ogorčenja jeste naše sopstveno srce. Kostur na gozbi smo mi. Počnemo držeći gunđalicu, a na kraju gunđalica drži nas.

Nemojte praštati i vaš gnev postaće vaš teret. Nemojte praštati i malo-pomalo sva radost će vas napustiti. Nemojte praštati i nećete biti sposobni da ikada više nekome verujete. Nemojte praštati i ogorčenje će polako, potpuno i zauvek izagnati saosećanje iz vašeg srca. Nemojte praštati, a to tiho gunđanje koje gajite postaće veće i jače. Iako ćete možda misliti da ga možete sakriti od svakoga koga poznajete, vremenom ono što postati čudovište odbojnosti i jednog dana će vas ubiti. Sve što će ostati od nekadašnje ličnosti biće ogorčenje i mržnja. To ogorčenje će se širiti.

Možeš izabrati: praštanje ili nepraštanje. Izaberi mudro!

Iz knjige: „I ti možeš biti promenjen“