PRAŠTANJE

Svaka zajednica uvek podrazumeva neko obećanje, bilo da se ono ikada iskaže glasno ili ne. To je obećanje predanosti i vernosti: u svetu neizvesnosti, možeš da računaš na mene. Kada se to obećanje slomi, onda se slomi i nečije srce. Niko ne može da nas voli kao neko kome smo dali svoje srce, ali takođe niko ne može da nas rani kao ta osoba.

Kada nam neko slomi srce, mi mu se možemo osvetiti tako što ćemu mu uzvratiti istom ili još većom merom. A možemo mu i oprostiti.

Bog je razvio novu mogućnost za rešavanje problema izdaje i povređivanja: Ako si dužan, ja ću platiti. On prašta. Međutim, praštanje nije jevtino, ali je svakako jevtinije od nepraštanja.

Praštanje nije isto što i izvinjenje. Izvinjenje je ono što činimo kada uzimamo u obzir olakšavajuće okolnosti za naše ponašanje. Praštanje je ono što se traži upravo onda kada ne postoji nijedno dobro, razumno obrazloženje kojim je moguće objasniti zašto je neko učinio to što je učinio. Praštanje ne znači podnositi rđavo ponašanje ili pretvarati se da to što je neko učinio nije bilo tako loše. Ako se neki čin može opravdati, njemu nije potrebno opraštanje.

Zaboravljanje je deo praštanja, ali samo zaboravljanje nije praštanje. Sve što je potrebno za zaboravljanje je slabo pamćenje, a to ne znači da je duša na višem nivou, već da neki neuroni u mozgu slabo funkcionišu. Zaboravljanjem gresi ne postaju beznačajni. Praštanje je to što je potrebno onda kada ne možemo da zaboravimo.

Praštanje nije isto što i pomirenje. Oprostiti nekome ne znači da moramo da se ponovo ujedinimo sa njim bez obzira na sve – da se žena vrati grubijanu koji je tuče ili da poslovan čovek mora da opet prihvati nepoštenog partnera ukoliko ovaj to traži. Praštanje se zbiva u srcu. Ono može biti dato čak iako ga ona druga osoba ne traži ili ga ne zaslužuje, a možda je čak odavno i umrla. Pomirenje zahteva da onaj koji je naneo uvredu još uvek bude živ i da se iskreno kaje za zlo koje je počinio. Pomirenje zahteva obnovu poverenja, a to znači dobru veru kod obe strane.

Kada praštam, odustajem od prava da vratim uvredu. Poravnanje je prirodna opsesija ranjene duše. Praštanje počinje odlukom da prekinemo pokušaje da se poravnamo.

Osveta je želja da se vrati odmazdom i po svojoj prirodi je nezasita. Odustati od osvete ne znači odustati od pravde. Pravda, ipak mora da se poštuje.

Praštanje podrazumeva novi način gledanja i osećanja. Ono što se dogodi kada smo duboko uvređeni jeste da, kada gledamo onoga ko nas je uvredio, ne vidimo osobu – vidimo samo uvredu. Kada se čvrsto držimo nepraštanja nekoj drugoj osobi, skloni smo da verujemo o njoj samo ono što nije dobro, gledamo je samo u svetlu uvrede koju nam je nanela. Želimo da zaboravimo postojanje bolje strane njene ljudske prirode.

Mnoge napetosti, razdražljivosti i ogorčenja koja su posledica našeg nesporazuma sa ljudima mogli bismo odstraniti ako bismo se strpljivo trudili da ih shvatimo. Kad bismo mogli pročitati tajnu istoriju onih koji su nas povredili, u životu svakog od njih našli bismo dovoljno tuge i patnje da se razoruža svako naše neprijateljstvo prema njima. Uvid u možda težak, pa čak i tragičan život onoga koji nas je uvredio ili naneo zlo, mogao bi nam pomoći da mu darujemo svoje oproštenje.

Kada praštamo jedan drugome, počinjemo jasnije da vidimo. Ne zapostavljamo uvrede, već vidimo dalje od njih. Ponovo otkrivamo ljudsku prirodu onoga koji nas je povredio – da je potomak pogrešivih roditelja, sa svojim bolima i slabostima, usamljen je ili trpi vređanje, ali nosi Božji lik isto kao i mi sami.

Praštanje je kada želimo dobro onoj drugoj osobi. Kada želite dobro nekome ko vas je veoma uvredio, možete pouzdano znati da Veliki koji prašta deluje na vaše srce.

Nema jadnijih ljudskih bića od onih koja ne praštaju. Nepraštanjem postajemo doživotni zatočenici uvrede. Ako ne oprostimo znači da dopuštamo onome koji nas je uvredio da nas godinama drži u lancima u zatvoru gorčine i ozlojeđenosti.

Pošto je pomirenje isceljenje naše najdublje čežnje, nikada nije kasno tražiti ga. Bog nam zapoveda da praštamo kad god nas neko uvredi i da se mirimo kad god možemo, jer je život suviše kratak da to ne činimo. Nemamo drugi izbor. Ako ne praštaš, ako dopustiš da na tvom putu stoje ponos, ozlojeđenost, tvrdoglavost i odbrambeni stav, postaćeš surova i ogorčena osoba. Ti nosiš teret koji će zdrobiti čovečnost u tvom duhu. Svakog dana češ se sve više hladiti. Umrećeš.

Ljudska bića su sklona da misle da mogu da prime oproštenje od Boga, a da ne moraju da praštaju drugima. To je nemoguće. U takvim slučajevima ono što ljudi žele od Boga nije stvarno oproštenje i pomirenje, već samo izbegavanje kazne. A oproštenje nije isto što i dopustiti da neko izbegne bol. To je čežnja za njegovim dobrom u koju je uključena i želja da postanu osobe koje se vole.

Ne oprostiti, ostati ozlojeđen znači lizati svoje rane i naslađivati se bolom koji ćemo uzvratiti. Naposletku se ispostavi da ono što se jede na banketu ogorčenja jeste naše sopstveno srce. Kostur na gozbi smo mi. Počnemo držeći gunđalicu, a na kraju gunđalica drži nas.

Nemojte praštati i vaš gnev postaće vaš teret. Nemojte praštati i malo-pomalo sva radost će vas napustiti. Nemojte praštati i nećete biti sposobni da ikada više nekome verujete. Nemojte praštati i ogorčenje će polako, potpuno i zauvek izagnati saosećanje iz vašeg srca. Nemojte praštati, a to tiho gunđanje koje gajite postaće veće i jače. Iako ćete možda misliti da ga možete sakriti od svakoga koga poznajete, vremenom ono što postati čudovište odbojnosti i jednog dana će vas ubiti. Sve što će ostati od nekadašnje ličnosti biće ogorčenje i mržnja. To ogorčenje će se širiti.

Možeš izabrati: praštanje ili nepraštanje. Izaberi mudro!

Iz knjige: „I ti možeš biti promenjen“

„Gospode, čuješ li me?“

Dragi mladi prijatelji!

Živimo u jedinstvenim trenucima kada se čovečanstvo zaustavilo. Neki to shvataju kao šalu, drugi se raduju jer imaju dug odmor od obaveza, ali u srcima mnogih se javlja pitanje: šta će se dalje dešavati?

Imamo dovoljno vremena za dublje preispitivanje svojih srca i možemo videti da smo daleko od Božjih zahteva, da smo jako mali i bespomoćni. Slušamo vesti koje nas prenose u nestvarnost ali koja je odjednom postala stvarnost našeg vremena. Predsednici, premijeri i ministri daju svakojake izjave tražeći brza rešenja za ovu situaciju koja mnoge plaši. NE ŽELIM da govorim o lažnim vestima koje ne čine ništa osim što nas sve više obeshrabruju, ali tražimo istinu i stvarnost onoga što će doći. Znam da mnogi u ovom periodu žele da SAD i Vatikan okrive za kraj sveta, jer se iznenada događaji opisani u Svetom pismu odvijaju neočekivanom brzinom, dok nam drugi pune uši pričama kako će sve biti u redu, ali stvarnost je da NIŠTA VIŠE NEĆE BITI ISTO KAO PRE.

Dragi moji, ne želim da vas obeshrabrim jer je to delo nečastivoga. Želeo bih da razmišljamo duboko, sa maksimalnom ozbiljnošću o našem životu (bez stvaranja određenih predrasuda, možda čak i o meni koji vam ovo pišem). Mislim da je vreme da uklonimo rivalstvo i međusobno poređenje i nadmećući se ko je najmudriji.

To se nažalost do sada dešavalo. Elen Vajt o ovome pod nadahnućem piše: „U ispoljavanju naklonosti i odobravanja nikada se ne treba rukovoditi duhom: ‘kako ti meni, tako i ja tebi’. To je stav koji odgovara neposvećenima, ljudima ovog sveta, ali to nije po volji Bogu. To znači biti naklonjen nekome i laskati mu iz koristoljublja, ili pristrasno biti na nečijoj strani da bi se obezbedila izvesna preimućstva. To znači popuštanjem pridobijati nečiju naklonost, kako bi uživali veće poštovanje od drugih koji su dostojni poštovanja isto tako kao i  mi sami. Teško je uvideti svoje zablude, ali bi trebalo da svi uvide da je duh zavisti, rivalstva, nepoverenja, iznalaženja tuđih grešaka i nesloge, prava svirepost.“ – 4. Svedočanstvo, 208.

Svi smo mi bili u zabludi, svi smo toliko grešni i u ovo vreme trebalo bi da ispoljimo razumevanje jer ne bi trebalo dati mesta iznalaženju grešaka i podelama. Ako tako nastavimo Bog će nas sigurno napustiti. Možda sam zaboravio Boga i u ovim trenucima nevolje podigao sam pogled ka nebu i pitao: „Gospode, čuješ li me?“ Možda je Duh Božji pokrenuo i tvoje srce i ti si primetio da nam nije mnogo vremena ostalo.  „Tako i vi kad vidite sve ovo, znajte da je blizu kod vrata“ (Matej 24,33).

Da li Bog okrenuo od nas zato što u vremenu potpune slobode u kome smo bili bezbrižni nismo imali vremena za NJEGA?

Sada je najbolje vreme za lično preispitivanje i molitvu, sada više nego ikad treba da dopustimo našim srcima da omekšaju i prime istinu i Božju ljubav. Vrata milosti su otvorena i svako od nas ima priliku da bude spasen. Dragi  mladi, Bog vas voli i ne želi da iko od vas bude izgubljen…. Vi ste pred Njim tako dragoceni.

Samo poznaj bezakonje svoje, da si se odmetnula Gospodu Bogu svom“ (Jeremija 3,13).

Ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde“ (1. Jovanova 1,9).

Rasuću kao oblak prestupe tvoje, i grehe tvoje kao maglu; vrati se ke meni jer sam te izbavio“ (Isaija 44,22).

Tada dođite, veli Gospod, pa ćemo se suditi“ to je doslovno značenje jevejskog originala i ovde možemo videti lepotu milostive ljubavi, razuman i oplemenjen karakter. Sa strpljenjem i sažaljenjem – dođite i rasvetlimo sve stvari: „Ako gresi vaši budu kao skerlet, postaće beli kao sneg; ako budu crveni kao crvac, postaće kao vuna. Ako hoćete slušati, dobro zemaljsko ješćete“ (Isaija 1,18.19). 

Ljubim te ljubavlju večnom, zato ti jednako činim milost“ (Jeremija 31,3).

U malom gnevu sakrih za čas lice svoje od tebe, ali ću te večnom milošću pomilovati“ (Isaija 54,8).

Da se ne plaši srce vaše… Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam: ne dajem vam ga kao što svet daje, da se ne plaši srce vaše i da se ne boji“ (Jovan 14,1.27).

Danas je vreme posvećenja. Neka mir i blagoslov Božji bude sa vama!

Adrian Barnea,

POŠTOVANJE PRAVILA HIGIJENE

Vraćamo se u mislima unazad 3500 godina, u vreme Mojsija i u pratimo Izrailjski narod kako luta kroz pustinju. Oko dva miliona ljudi, žena, dece, staraca, donedavno egipatskih robova, željnih slobode putuju u Obećanu, Hanansku zemlju. Put ih vodi kroz vrelu pustinju gde nema uslova za normalan život, za dobar odmor, nema komfornih stanova sa kupatilima niti sanitarnih čvorova, nema stručnog osoblja, lekova niti sanitetskog materijala u slučaju da nekom zatreba medicinska pomoć. Slabiji su od umora na izmaku snage. U logoru ima žena koje očekuju porođaj, ima tek rođenih beba, staraca na izdisaju, sumnja se da neko ima neku nepoznatu bolest. Voda na izmaku, za hranu uvek isto, a snage i kondicije itekako treba. Ipak, ovaj narod ne samo što uspeva da preživi, već zapis kaže da za četrdeset godina lutanja po pustinji »Ne beše među njima sustala, noge im ne otekoše, odelo im ne ovetša…«, dok u okolnim narodima koji žive u mnogo boljim životnim uslovima nepoznate bolesti desetkuju stanovništvo i odnose na hiljade života.

READ MORE